"Evidencija broja ubijenih Iračana nije stvar koja se tiče SAD",
jedan student reče, "i zaista, kako uopšte izbrojati mrtve".
Udove njihove rasute po ulicama uzmite –
pomnožite svaki sa hiljadu i jedanput.
U Bagdadu upitajte svakoga ko je izgubio
brata. Rođaka. Sestru. Dete – neka kažu
njihova imena u diktafon.
U svaku školu idite, stanite
ispred odeljenja koje ima čas, prozovite;
za svaku praznu klupu, najmanje dvoje mrtvih.
Svaku trafiku koja prodaje cigarete pronađite –
i pitajte koliko su prodali boksova te godine.
Do autobuske stanice otiđite i kupite deset karata –
dajte ih besplatno svima koji žele da odu.
Pogrebnika posetite. I pitajte koliko
kedrovine i borovine je naručio tog meseca.
Mrtvi ne zahtevaju mnogo. Oni ne govore
u brojevima ili jezicima. Oni leže tiho
čekajući – da budu izbrojani.
Preveo Radomir D. Mitrić